Milković: petrovaradinska tvrđava: Alternativna istraživanja

Bilo je prilično bučno klepetanje velikog broja pronalazaka sa krutom obućom po tada drvenom stepeništu Petrovaradinske tvrđave.  Nekako čini se vreva polovinom pedesetih godina XX veka u porodičnom krugu. Prolazili smo kroz gužvu, a bio je to život, uživo bez  virtuelnog sveta u kojem sada živimo.  Sećam se zološkog vrta i srn, ali i velikog bureta u položenom položaju koje se vrtelo i bilo izazov za odvažne da u pokretu održe ravnotežu.  Tada sam bio predškolskog uzrasta, a moji utisci su se smenjivali od fascinantnih do nelagodnih sa pogledom u svod velikog tunela i bojazni da se on može srušiti. Sve u svemu, ti moji prvi utisci nisu tada nagoveštavali da ću se tvrđavom malo više pozabaviti već nekoliko godina kasnije. Sve dok se interakcija ambijenta, prisutnog, živog okruženja nije sklopila u svojevrnu euforiju i bi to „Ljubav“  na treći ili četvrti pogled te davne 1960. godine. Naime, kao jedanaestogodišnji dečak sa svojim vršnjacima, ali i sam otpočeo sam strasno da istražujem podzemlje i nadzemlje Petrovaradinske tvrđave. Ispočetka bez ikakvog osvetljenja, samo koliko je bilo moguće od dnevnog svetla i privikavanjem na na mračno podzemlje. Ipak, malo mudriji, već u sledećem poduhvatu sam poneo malo ogledalo. Ono mi je pomoglo da od spolja usmerim svetlost na prvi deo mračnog podzemlja. Dalji pokušaji su usledili sa svećama, improvizovanih baklji, najčešće od novinske hartije. I sve to ne zadugo, jer bez baterijskog osvetljenja nema ni „pravog istraživanja“.

Bili smo prinuđeni da to krijemo od roditelja, čiji je pristanak naravno za ovu našu avanturu izostao. Možda je to bio samo beg od monotinije novosadske ravnice?

Međutim „punile su se i baterije“ podno bedema moćne građevine ili još više u onome što je na samoj dubini... Zanimljivo je bilo i slušati i bez gotovo ikakve rezerve o „stotinama kilometara tunela“, te „tunelu ili tunelima ispod Dunava“. Isto tako bilo je uzbidljivo slušati o velikoj zmiji „ali“, likvidiranim bandama „Crna legija“ i „Žuti leptir“.

Puno se zborilo o Mariji Tereziji, carici koja je bila neumerena i nezasita u seksu, kao i o njenom blagu koje se nalazi skriveno u podzemnoj crkvi. Sem ovih, naravno, tu je bilo i ozbiljnijih priča kako je „sve u redu kao u Beču“, a u Beču tada revolucija (1848. i 1849. godina).

Kako si oduvek bio pomalo „neverni Toma“ sa željom da sve to proverim, a bi to lavirint u lavirintu, kako sve to preispitati na terenu i dostupnoj literaturi i kako sve to podeliti sa drugima? Da stvar bude još kompleksnija usledila su i moja zapažanja, pa i raznovrsne ideje... nemoguća misija? Ipak, pokušati pa kako bude.

Pisati veliku ili malu knjigu? 

Megalomanski rezoni i iracionalna zakuvavanja, a ako uvek prisutna, dileme nisam imao. Išao sam „korak po korak“ ili bolje išta nego ništa, jer je situacija bila jasna za mene „balkanskog špijuna“, nepodobnog u vreme komunističke diktature.

Porodica iz koje sam potekao nalazila se na „crnoj listi“ UDBE, a prvi problem je bio što je moj otac zbog gole egzistencije tokom Drugog svetskog rata radio na Železnici u beogradu. Posle ratnih godina, taj njegov rad je bio za osudu jer je „služio okupatoru“. A kako zlo ponekad ne ide samo, a ponajviše posle prevaranata kada čovek ne sme da misli svojom glavom, uslediće još veći problem zbog neiskustva i nepromišljene šale koja se nije uklapala u aktuelnu komunističku porpagandu. Tada je usledilo i hapšenje sa dalekosežnim posledicama.  Iako istraga nije pronašla ništa sem nepromišljene šale, moj otac je oslobođen, ali su sumnje ostale.

Prekretnica u mom stvaralaštvu nastupiće tek polovinom sedamdesetih godina XX veka, prvi javni nastupi i prve nagrade za moja pronalazačka ostvarenja iz znatno ranijeg perioda.

SLIKA



Bilo je to najviše Omladinsko priznanje u tadašnjoj Jugoslaviji, stoga da se nije osvrtalo na političku podobnost.

Iz nešto ranijeg, ranijeg perioda

Veliku zahvalnost svakako dugujem Dušanu Ristiću, Dragutinu Todoroviću...U tim presudnim vremenima uslediće i neobičan susret sa poznatim i izuzetno preduzimljivim profesorom koji je dao primat kreativnim rezultatima i radu. Tako su vrata postala odškrinuta za ulazak u svet naučnih projekata , objavljivanje knjiga...

SLIKA:

Krajem sedamdesetih godina imao sam razrađen komen „solarne zemunice“ ( sadašnji naziv samogrejna ekološka kuća), a profesor Živojin Ćulim je ugovorio sa novosadskim listom „Dnevnik“ ediciju „Energetski izazov“ i u okviru te edicije izašla je moja prva knjiga „ „Solarne zemunice-dom budućnosti“ 1983. Godine. Moram priznati da nije bila tako lako jer su na predhodnim sastancima udruženja za sunčevu energiju usledila upozorenja „ jedno je hteti, a drugo je napisati knjigu“. Profesor Ćulum iz ličnog iskustva posebno je naglasio:“ Ako niste imali neprijatelj, imaćete ga kada napišete knjigu“... a uistinu profesor Ćulumu je ovu rečenicu davno dok je bio mlad, čuo od profesor Đurića.

Ovo se zaista potvrdilo i kroz moje male knjige, ali najgore je tek usledilo kada sam počeo objavljivati o Petrovaradinskoj tvrđavi i to od pojedinih amatera, koji su najpre kroz dodvoravanja i licemerje, a kasnije i kroz perfidnost, krenuli protiv mene u prljavu kamanju... Tada svi odjednom dođoše na istu temu  o Petrovaradinskoj tvrđavi, a pojedini su čak rekli da će napisati i knjige od preko 1000 strana o ovom zdanja.  A godine u isčekivanju prolaze i prolaze...

Međutim ukoliko se takve komplikacije i objave, a možda i bude , biće više pisaca od čitalaca. Alternativna ili amaterska istraživanja najćešče prestaju da se bitno smanjuju već nakon nekoliko godina, a isto bi se dogodilo i meni da nebi ideje o savremenoj solarnoj zemunici sa osloncem na stara dobra rešenja iz podzemlja Petrovaradinske tvrđave.

Međutim nekom je vodeća satisfakcija vandalizam, a ako ne fizički onda putem interneta, a po poznatoj narodnoj „Dvoje se svađaju treći koristi“ i to se događalo i događa. Naime, desetak godina uporne kampanje i napada i na moje izume iako ptica rugalica nije izumitelj, pa mu moja malenkost bar na tom polju nije konkurencija. Desetak godina se svakako može bolje iskoristiti, a ako se ne završi u tom periodu fakultet, onda je moga bar višu školu nekako završiti.

Takođe nije ništa neobično da svaki učitelj pored zahvalnih ima i i svoje loše đake, pa u ovom slučaju su napadi i zloupotreba za nekoga poslednja šansa ili bolje reći hvatanje za slamku spasa. Pobogu zašto? Ili je ovo možda više pitanje za psihijatra?

Bez daljeg nagađanja možemo se poslužiti činjenicama o vrednosti izuma za koje su priznati patenti, pa tako argumentovano tvrdim da u Službenom glasniku 24/2016. godina i 21/2017 postoji pravilnik o postupku i načinu vrednovanja, gde izmeđuostalog piše da odbranjena doktorska disetracija nosi 6 bodova, a registrovan patent na nacionalnom nivou 12 bodova... Stoga želim da podsetim da moja malenkost ima priznate patente.

Slika.: samogrejna

I pored svih problema moram priznati da mi je realizacija iz predhodnog perioda veća od sveg blaga ovog sveta, a ptica rugalica neka pogleda navedeni službeni glasnik...

Možda i nije vredno trošiti reči o nečijoj zlutadosti, ali primera radi dok velika većina 31. Decembra kreće u slavlje, ptica rugalica tada uveliko koristi priliku za zloupotrebu interneta kroz prljavu kampanju. Zato se ponekad zapitam, šta mi je trebalo da vodim i objavljujem zapažanja sa tvrđave, jer sam kroz tu aktivnost upoznao i najgore tipove... Međutim to su bili samo izuzeci...

Više ili manje boravak na Petrovaradinskoj tvrđavi stimuliše dobronamerne da uče i da učine više, a pakosne i zlurade da budu još gori... mesto moći? Doping od nepoznatog zračenja petrovaradinske stene i njene pomalo kristalne forme? Pa kosmičko zračenje je otkrio Nikola tesla pre više od 100 godina. Petrovaradinska ili usamljena stena kao da je iz zemlje izronila ili pala sa neba i njena neobična forma sa ravnim površinama koje možda reflektuju ili generišu energiju kosmičkog zračenja?

Nakon objavljenih prvih knjiga „Solarne zemunice-dom budućnosti“  i „Ekološke kuće“, Zoran Novaković, koji je tada pratio moj istraživački rad imao je primedbu „Zašto je izostao povod, odnosno inspiracija o nastanku građevinskih objekata o kojima sam pisao“. I bio je u pravu jer sam usmeno često isticao analogiju pećina, praistorijskih zemunica, podzemnih vojnih galerija... sa novom koncepcijom zemunice.

Nošen takvom primedbom i raznim zakuvavanjima na temu tvrđave odoh u drugu možda opasnu tajnost koja će me dovesti u kontakt i sa negativcima. A to bi priprema radne 1997-1998. godine radne verzije teksta skica i fotografija za „Misterija Petrovaradinske tvrđave“ sa đželjom da se popuni izvesna praznina u tadašnjoj literaturi. Moram naglasiti da sam uvažavao i da uvažavam i predhodne autore i naravno poželeo bih puno uspeha budućim autorima, a posebno onim dobronamernima. Međutim među alternativcima ili amaterima ima i onih najgorih, reklo bi se kroz sve ove decenije. Sve je isto, samo drugo pakovanje...krađa, nasilje, vandalizam, zloupotreba, ali i paravan je uflavnom bio tu. Paravan je i na prvom mestu uglavnom bio i kod mene, moram priznati, ali kao plasman izuma, a najviše projekat solarne zemunice ili ekološke eko kuće.

Zahvaljujući izuzetno preduzimljivom studentu Saši Stevanoviću, stupam u saranju sa „ekološkim savetom mladih“  kroz javne nastupe. Družili smo se ravnopravno, oni upola mlađi a ja pomalo detinjast, zainteresovan za sve i svašta. Tako sam ja jednom od mnogobrojnih druženja dobio primedbu od Saše Stevanovića kada mi je rekao „kako ne biram doboljno društvo“ i kasnije se ispostavilo da je bio u pravu pa mi reče; „Šta sam ti govorio, eto sad te kopiraju“. Tada sam se i sam zapitao šta mi je sve to trebalo, i kako sam mogao ostati samo izumitelj i da o tvrđavi ništa ne objavljujem pa tako ne bih imao veći kontakt sa marginalcima.

Posebno želim istaći da je nekim slučajem u dostupnoj literaturu bilo nešto više detalja o podzemlju podno južnih bedema Petrovaradina ne bih se ni upuštao u otkrivanje „tople vode“. Međutim situacija je bila drugačija kroz veliko interesovanje za „veliki lavirint“, „malteški krst“, „putikaz raskrsnica“ koje sam promovisao.

Foto: S. Nikolić 1998.

Javno predavanje o manje poznatim detaljima Petrovaradinske tvrđave održano u Zavodu za zaštitu prirode u Novom Sadu.

   Veljko Milković predavač i Saša Stevanović organizator

Novinar Radenko Gajić učestvuje u diskusiji

Događaj je pratio bibliotekar iz Petrovaradina Srećko Drk, sedi u prvom redu levo

Preduzimljivi Saša Stevanović ( za razliku od mene) je u kratkom roku diplomirao, magistrirao i doktorirao i to sve na državnom fakultetu. Sve u svemu, želim reći da ima i pozitivnih štrebera, otvorenog uma…

Ali dok je još Stevanović bio student i sve postizao,, razmatrali smo mogućnost da se manje poznate pojedinosti o podzemlju i nadzemlju Petrovaradinske tvrđave objave u štampanoj formi kroz dileme u naslovu “Revers misterije”,  a to revers bi ispred misterije značilo drugu stranu medalje odnosno demistifikaciju.

Ustvari prvobitna verzija teksta bi se u velikoj meri sastojala od demistifikacija, nakon višegodišnjih može se reći razočarenja na terenu u odnosu na maštovite glasine.

Kroz izgradnju Novog Sada i rušenjem stambenih zgrada , najviše od šezdesetih godina , nekima se učinilo da se u ruševini krije „tajni tunel ispod Dunava“ pa su govorili „Evo tu je“... Bili su isključici i sve su gledali sa distance, za razliku od mene koji sam se upuštao da zavirim u ruševinu bez obzira na rizik.

Međutim, ispostavilo se da „veliko otkriće“ nema veze sa tunelom, već se radilo o ostacima starih podruma sa svodom- nalik na tunel.

Sve je to govorilo o ljudskim sklonostima, površnosti i gubitkom želje za realnim preispitivanjem različitih tragova. Pored toga mnogo se uzimalo „zdravo za gotovo“ ono što se prepričavalo, koristili su demagozi sa „dolivajući ulje na vatru“, a isti tipovi sa velikim pričama bili su slabi ili nikakvi poznavaoci podzemlja Petrovaradinske tvrđave.

Pored svih dilema u Ekološkom savetu mladih vladalo je veliko interesovanje da se javni nastupi obogate po prvi put kroz obilazak manje poznatih delova Petrovaradinske tvrđave i naroiti podzemnih vojnih galerija, a za tu priliku štampan je plakat i obavešteni su mediji.

   

17.07. 1998. godine

Dobro raspoloženje u podzenmim vojnim galerijama Petrovaradinske tvrđave Foto: Darko Ocokoljić, 1998.

 Manja grupa – foto bez potpisa, 1990.

Vodič Veljko Milković obraća se posetiocima pre ulaska u podzemlje kod kod Akademije umetnosti (2000 god) foto: bez potpisa

Članovi Mense s a vodičem u podzemnim galerijama, foto dr Ranko Rajović, god 2002.

Članovi mense, u sredini je dr Ranko Rajović i vodič Veljko Milković, 2002 godina

Pre javnog poziva nekoliko nas obaveli je nekolicinu proba u neobezbeđenim podzemnim vojnim galerijama na južnom delu Petrovaradinske tvrđave i to je prošlo bez problema, naročito kada se ide sa malom grupom. Tada se desilo obostrano iznenađenje a posebno za građanekojima je ovo bila neka nova avantura. I ako su organizatori bili oduševljeni, ipak se javio i mali strah a to je kako bezbedno voditi neočekivano velike grupe, sa oko 150 odazvanih.

nakon prevazilaženja početnih problema, otpočeli smo nadalje jednom nedeljno da vodime sve zainteresovane za ovu vrstu avanturističkog turizma. Kako bi manje poznate detalje približili avanturistima objavljena je skripra „Petrovaradinska tvrđava između legende i stvarnosti“. To je bilo davne 1999. godine.