Potrudili su se špriceraši, bevandaši i gemištaši da za svoje grešno pijenje vina nađu valjane razloge i čak da istom daju poseban značaj. Najpre tvrde kako popravljaju vodu vinom i pri tom mnogi od njih ističu da prvo treba naliti u čašu vodu, a zatim vino. Ovakvim redosledom nalivanja, voda i vino se navodno bolje izmešaju. A da li je baš tako? S obzirom na to da je voda specifično teža od vina, mešanje ovih dveju tečnosti bilo bi temeljnije ukoliko bi se specifično gušća voda naročito ukoliko se radi o mineralnoj ili soda-vodi (efekat CO2), nalivala na vino.
Posebno su špriceraši, na nivo filozofije podigli pitanje izbora mineralne vode. Sve se svodi na činjenicu da voda nije kisela, kako je oni nazivaju, već mineralna. Ona ne samo da nije kisela, nego je, naprotiv, blago alkalna. Obično je njena pH vrednost za neku decimalu iznad 7. One alkalnije mineralne vode radikalnije utiču na porast pH vrednosti vina i samim tim promenu bojenih materija belog vina iz žute u manje-više sivu. Ovo se odražava negativno na boju ali, takode, i na ukus ovog kvazi-pića.
Kako je za kvalitet „bogohulnog" pića zvanog špricer neobično važan odnos vode i vina, smislili su špriceraši razne nazive za isti. Ne ulazeći detaljnije u ovaj vinski pogrom načuo sam da postoje sledeći špriceri: boemski, košeni, poplašeni, božji (?), šoferski, profesorski, damski itd. Ne bih voleo da neko pomisli kako sam isključiv kada je reč o špricerima. Imam i ja špricer u kome uživam. To je tzv. francuski špricer koji se pravi tako što se čaša napuni vinom, a soda uštrca pod sto.
Prof. dr Slobodan Jović
Коментари
Постави коментар